Ukrajinka Ana postala neizostavni član hanskih pijačnih prodavaca i njene vesele popkice

Autor: Lj. Pavlović

Svakog petka Stojan i Ana Milošević iz Dekurinca, sela nedaleko od Vladičinog Hana, su na pijaci u ovoj varoši. Anu, Ukrajinku, koju je u Dekutince pre skoro deceniju dovela ljubav, Hančani dobro znaju. Tezga na početku pijace sa dečjim popkicama u živim bojama i sa zanimljivim detaljima je njena. Ona stoji ili sedi iza tezge i plete. Još uvek su aktuelne vunene čarape, koje ispod njenih vrednih ruku dobiju finalni oblik za samo par sati. Ove zime, ponuda je bogatija za još jedan artikl. Mašinski pletene vunene čarape iz Ukrajine. Mekane, tople, skladnih boja i šara.

„Ove kraće i deblje, pletem sama. One koštaju 800 dinara. Ove tanje, su mašinski pletene, ukrajinski proizvod. One su 1.000 dinara,“ kaže Ana.

Cena za naše prilike nije mala, ali oni koji znaju vrednost vune i prednost prirodnih materijala, ne žale novac. Ana kaže sve zavisi od ukusa i „džepa“ i na žali se na prodaju. Ne orodaje samo na pijaci. Rado sa Stojanom odlaze na izložbe ručnih radova u regionu.

Uvek je nasmejana i spremna za priču. Sa osmehom ksže da je nedavno bila kod porodice u Ukrajini.

„Moja porodica živi blizu rumunske granice Tamo je mirno, nema rata,“ kaže ona i dodaje da žali što narod, koga niko ništa ne pita, pati i ispašta. U toj rečenici prepoznajemo i sebe, koja nam vraća u sećanje bombardovanje 1999. godine.

Uz Anu je svakog petka i njen suprug, Stojan. Uskoro ćemo ih češće viđati. Među par uličnih prodavaca, oni skoro svakodnevno imaju jednu od najbogatijih ponuda povrća i voća, sa svog poljoprivrednog gazdinstva. Miloševići u svom domaćinstvu uzgajaju i živinu i piliće za prodaju. Ana, komunikativna i vesele naravi, kaže da joj ništa nije teško da radi i da se brzo privikla na naš način života. I ona potiče sa sela, u blizini grada Ivano-Frankovsk, tako da joj ni jedan posao na imanju nije stran. Stojanova porodica i prijatelji su je prihvatili s ljubavlju. Jezičke barijere nema, jer pripadamo srodnim jezicima, iako se u skoro svakoj njenoj rečenici nađe po neka ukrajinska. Sa predznanjem ruskog, jednog od najčešćih stranih jezika koji se i dalje uči u školama na jugu Srbije, sporazumevanje je lako, a posebno kada se ljudi i bez reči razumeju.