Život „nevidljivih“ za sistem nakon tranzicije

„To je sudbina nas samaca. Umiremo od gladi i bolesti. Od muke koja nas je snašla nakon gubitka posla kao da je to bila naša krivica, kada vas niko više ne tretira kao čoveka. Nikome ne trebaju sredovečni radnici. Učlanio sam se i u stranku, misleći zapošljavaće svoje, pa će i na mene doći red…“ kaže Miodrag Mihjalović, bivši radnik FOPA-e.

Autor: Ljiljana Pavlović

Privatizacija ostavila pustoš, od koje „rane“ i dan danas zarastaju

Transformacija iz društvene u privatnu svojinu iz 2000. godina mnoge je zavila u „crno“. Retkima majka, koji su maltene od uličnih dripaca postali gospoda i gazde, većini maćeha, kada su od poštenih ljudi i radnika, preko noći, postali građani drugog reda. Nevidljivi za sistem sa sve porodicama, teret državi koja im je poručivala „da je svako odgovoran za svoju sudbinu“. Tranzicija u Srbiji još uvek traje, kao i mučna sudbina obespravljenih i poniženih, izbačenih u punoj radnoj snazi iz fabrika i sa radnih mesta.

Samo jedan od njih je Miodrag Mihajlović Mija (61), iz Suve Morave, sela kod Vladičinog Hana, bivše vojno lice, učesnik u ratu, višestruki davalac krvi. Od 2010. godine on je bez posla. Onda kada je bugarski investitor, nakon otkupa većinskog paketa akcija, fabriku zakatančio, ostavivši blizu 700 radnika bez zaostalih zarada i radnog staža od pet godina. Nakon kilometarskog stečajnog postupka, sada će Mihajlovic na ime zaostalih plata naplatiti tri odsto, od ukupno oko 850.000 dinara priznatih potraživanja. Do završetka stečaja, ukupno će imati pravo na novčanu nadoknadu do 20 odsto, od celokupnog dugovanja.

Nekada se školovalo i znalo da ćeš dobiti posao, postati svoj čovek

Mihajlović je, priča, 1980. godine, odmah po završetku srednje Tehničke škole u Beogradu, kao stipendista, počeo da radi na održavanju električne mreže od prestonice do Preševa. U vojsku je otišao 1982. godine, a 1984. je napustio Železnicu i, kao aktivno vojno lice, počeo da radi u Prištini na određeno vreme. Nakon isteka ugovora, zapošljava se u FOPA- i, u svom rodnom selu, kao mašinovođa dizel lokomotive sve do zatvaranja fabrike, 2010. Za to vreme je sazidao novu kuću, kraj stare porodične, ali nije stigao i da je opremi.

„Živelo se normalno i radilo. Niko nije mogao da pretpostavi šta nas čeka. A ono što smo dočekali nas je uništilo finansijski, a zatim mnoge i psihički i zdravstveno. Od oko 660-670 radnika, mislim da je polovina preminula, od onog kraha do sada. Neki od starosti, mnoge je nemaština uništila gledajući decu koju nisu više mogli da prehrane i školuju,“ kaže on, podvlačeći da takav slučaj nije bio samo sa „Fopinim“ radnicima, već i ostalim hanskim preduzećima. Ređa nam imena ljudi za koje pouzdano zna da su umrli sami i od gladi, čak i tu, u selu, naočigled svih, čija imena iz pijeteta nećemo pominjati.

„To je sudbina nas samaca. Umiremo od gladi i bolesti. Od muke koja nas je snašla nakon gubitka posla kao da je to bila naša krivica, kada vas niko više ne tretira kao čoveka. Pokušao sam da se vratim na Železnicu, čak sam molio i jednog našeg uticajnog zemljaka da mi pomogne, prijavljivao se kod raznih firmi kada se gradio auto-put, konkurisao u „Teklasu“, „Smeltingu“…Nikome ne trebaju sredovečni radnici. Učlanio sam se i u stranku, misleći zapošljavaće svoje, pa će i na mene doći red…“ kaže on.

Međutim, godine su prolazile, a za njega se posao nije našao. Snalazio se kako je znao i umeo. Pozajmljivao, vraćao, presipao iz šupljeg u prazno. Pisao je i Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, a u njegovo ime mu je odgovorio Selaković, koji ga je obavestio da nije nadležan za njegov slučaj i uputio ga na lokalnu samoupravu.

Država hoće svoje, a gde je naše?

„Umeđuvremenu, dok mene država nije „videla“ i niko nije nadležan za takve kao što sam ja, ta ista država je htela svoje, pa su sudski izvršitelji počeli da me proganjaju. Za dug od 15.941 dinar za električnu energiju iz prošle godine, koji je smešan u odnosu na ono koliko sada dugujem izvršiteljima. Policija mi je na sred puta zbog toga oduzela „zastavu 101″ i 310 dana je vozilo bilo na licitaciji, ali pošto nisu uspeli da ga unovče, da im ne bi smetalo više, zvali me da ga uzmem. Sva imovina mi je popisana zbog duga, dok država meni duguje preko 800.000 dinara i radni staž za pet godina,“ kaže Mihajlović računajući da je radio u proteklom periodu za neku prosečnu zaradu, da je izgubio preko 100.000 evra.

Kao što se iz fotografija vidi, nova kuća od čvrstog materijala ostala je nezavršena. On živi u očevoj, staroj. Bez kupatila, sa više nego dotrajalom stolarijom, sa jednokrilnim prozorima i podrumom koji se do sada nije srušio samo zahvaljujući tome što je zid poduprt deblima. Nedavno je otišao u Opštinu da vidi može li nekako da mu se pomogne da zameni stolariju. Rečeno mu je, kaže, da sam vidi i raspita se i da legalizuje kuću.

„Pitam ja, od čega? Odakle mi 50.000-60.000 dinara za legalizaciju? Zid u podrumu samo što ne padne, a ni za to niko nije hteo da mi pomogne. Meni država duguje 10 puta više, ali je i to obezvredila. Kao i sve što sam ja za tu državu činio. Radio, služio joj, branio je. Međutim, to više neću da činim. Kao rezervni vojni oficir ja sam u vojsci aktivan do 65. godine, ali na vojne vežbe više ne odlazim. Na sudu sam rekao neka oni koji imaju, idu na vežbe i neka oni brane svoje kućerine i platio kaznu. I opet ću, ako treba,“veli Mihajlović koji je i učesnik u ratu 1999. godine.

Njegova sudbina je sudbina miliona. Kaže, „izgleda da je suđeno tako – prvih 18 godina sam proveo na očevom dinaru, tuđoj pari, i zadnjih 18 tako. Bio je prinuđen da proda traktor, priključne mašine, neke njive. Za sve te godine tri puta je dobio po 3.000 dinara kao jednokratnu novčanu pomoć.

„Nikome ja nisam tražio milostinju, već samo posao. Sa 47 godina sam ostao na ulici, zdrav i prav. Do sada me je bilo sramota da javno govorim o svemu što me je snašlo zbog prijatelja, mojih nekadašnjih vojnika, poznanika jer su me znali kao radnog i poštenog čoveka, ali više ne mogu sve to da držim u sebi… Niko me za sve ove godine nije pozvao da pita kako živim, niti da dođe i vidi, iako sam ih pozivao,“ kaže on.

Dodaje da tolikog duga za struju ne bi bilo da nije tek prošle godine uspeo da ostvari popust za ugrožene potrošače od 120 kilovata mesečno, jer je ranije važilo ograničenje na kvadraturu kuće. Lane je, takođe, konačno uspeo da ostvari i pravo na status borca treće kategorije. Priznato mu je pravo na borački dodatak u iznosu od 60 odsto, počev od 1. decembra 2023. godine, i nada se da će od ovog meseca početi da prima nekih 12.700-12.800 dinara. I to isčekuje sa zebnjom, da li će i od te crkavice da mu izvršitelji odbijaju trećinu za dug za struju i njihove troškove.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.