Karijera ili majčinstvo u profesionalnom sportu?

Sportski savezi i sponzori kao da i dalje ne uspevaju da pruže sistemsku podršku majkama u profesionalnom sportu, već ih stavljaju pred ultimatum: ili karijera, ili porodica.

Autor: Lana Lazarević

​Biti vrhunska profesionalna sportistkinja i istovremeno posvećena majka – to je balansiranje koje se često čini nemogućim. Oba „posla“ zahtevaju potpunu posvećenost, a sportistkinje su te koje moraju da biraju.

​Pitanje ravnoteže između majčinstva i karijere ponovo je pokrenula izjava američke teniserke Džesike Pegule. Tridesetogodišnja Pegula nedavno je privukla pažnju javnosti kada je za „Tennis Insider Club“ izjavila:

​“Definitivno ne želim da imam decu i da se vratim. Mislim da kada budem imala dete, završila sam. I divim se ženama koje to urade, ali mislim da kada budem imala dete, definitivno sam završila. Dakle, da, ne bih se vratila, pa je to razlog zašto kažem, ok, možda bar još par godina. Dve, tri, videćemo. Mislim da bi Olimpijske igre u Los Anđelesu bile nekako kul cilj, ali sa 35 godina definitivno ne želim da igram posle toga. Da, osećam da postoji toliko drugih stvari koje želim da uradim. I možda se nešto desi, nisi zdrava i shvatiš da ti se ovo ne radi. Ne želim da idem na rehabilitaciju ili operaciju ili šta god.“

​Njena izjava je izazvala podeljena mišljenja, od osude, do razumevanja, ali ono što Pegula jasno signalizira jeste realnost ženskog profesionalnog sporta.
​
​Zašto je odluka o penzionisanju za ženu, za razliku od muškarca, često logičan potez? Odgovor leži u nekoliko segmenata.
​
​Profesionalni sport zahteva formu postignutu konstantnim treningom i vrhunskom kondicijom. Sportistkinja mora da se odrekne tog režima na devet meseci zbog trudnoće. Porođaj je sam po sebi velika trauma za telo. Vraćanje mišićne snage, izdržljivosti i, najvažnije, stabilnosti, proces je koji traje mesecima, a ponekad se telo nikada ne vrati na identičan nivo.
​
​Profesionalni sport znači sezonu punu putovanja, turnira i mečeva širom sveta. Vrlo je teško uskladiti taj haotičan raspored sa potrebama deteta. Svaka majka želi da bude prisutna, ali je sportistkinja obavezana da bude hiljadama kilometara daleko. U tom balansu, nešto uvek trpi. Ne radi se o nedostatku volje, već o matematici, 109 odsto posvećenosti sportu i isto toliko posvećenosti detetu ne mogu postojati istovremeno.
​
​Naravno, postoje neverovatni primeri povratka, a Serena Vilijams je verovatno najpoznatija od svih. Ona je uspela da se vrati vrhunskom tenisu nakon porođaja, ali je za to bila potrebna ogromna mentalna snaga, finansijska moć i tim stručnjaka koji nije dostupan većini sportistkinja.
​
Vilijams je, nažalost, izuzetak, a ne pravilo. Većina sportistkinja se bori sa dugotrajnim oporavkom i često se susreće sa nepremostivim preprekama.

​Naime, muškarac sportista postaje otac, ali njegovo telo ostaje nepromenjeno. Njegov fokus na terenu ne mora biti nužno prekinut, a fizičke promene ne utiču na njegovu formu.

​Žena sportistkinja prolazi kroz drastične telesne, hormonske i mentalne promene. Iako će i otac osećati emotivnu povezanost i želju za detetom, fizička i biološka promena kroz koju majka prođe je neuporedivo veća.
​
Kada se realno sagleda, izjava Džesike Pegule nije odluka o odustajanju, već realno sagledavanje situacije i stavljanje svog zdravlja i buduće uloge majke na prvo mesto. Za svaku ženu koja se vrati na vrhunski nivo, treba odati duboko poštovanje. Ali treba razumeti i one koje zaključe da je taj podvig preveliki zalogaj.
​
Sportski savezi i sponzori kao da i dalje ne uspevaju da pruže sistemsku podršku majkama u profesionalnom sportu, već ih stavljaju pred ultimatum: ili karijera, ili porodica.