Keruša kojoj smo tražili vlasnika ubijena

Autor: Lj. Pavlović

Izgubljena keruša, po ličnoj prepostavci mlađa od godinu dana, pronađena je ubijena prekjuče. Tu, u ulici Sime Pogačarevića, gde se najčešće vrzmala, tražeći malo samilosti. U mom dvorištu, je pronašla privremeno utočište, gde sam je izgladnelu hranila, ali je lutala i okolo, s obzirom da nema ograde. I pored toga što sam svako jutro zaticala kese sa rasejanim đubretom, verovatno pokupljene kraj jedinog kontejnera u tom delu naselja, u susednoj ulici, Kralja Petra prvog. Uvek pretrpanog otpadom, sem par sati kada dođe smećar. Nadala sam se da ce se vlasnik javiti, ili momak iz Surdulice koji me kontaktirao, ali nije bio siguran da je pas njegov.

Bespomoćna životinjica je bila toliko pitoma. Ipak, nekome je zasmetala, pretpostavljam, zbog par odnete obuće. Komšija koji je pozvao komunalce da odnesu leš, pomenuo je u razgovoru da je noć pre nego je sutradan video ubijenog psa, čuo nekakvu pucnjavu.

E sad, da li će neko da puca iz legalno registrovanog oružja na psa za čiji je odstrel zaprećena kazna od nekolko desetina hiljada dinara? Ili i to nije problem, jer kada su nasilnici u pitanju, svi se sklanjaju i prave se da ništa ne vide i ne čuju, pa đilkoši i psihopate obično kolo vode po principu zatucanog balkanca – ja sam tatko, jer se od nasilnika i lud sklanja. Ili je još važnije pitanje, ko to vitla, da li, nelegalnim oružjem ili nekim koje se može opravdati? Pucnjave vatrometima i puškaranja, ili koječega, ne razlikujem s obzirom da nisam vična oružju i eksplozivnim napravama, ima prečesto u ovoj sredini. Bože me prosti, često zaudara noću na barut ko da smo na frontu. I nadležni se ne cimaju mnogo, jer je očigledno barut, od čega god poticao, sve češće deo našeg primitvnog novokomponovanog folklora. Više čini se nego u ono vreme kada se znalo ko sme, a ko ne sme da poseduje oružje, dok nisu počeli da nas razoružavaju đuture, ko da smo kolumbijska mafija, dok oni izopačeni, arsenal ipak, sumnjam, čuvaju negde, što me slučaj ubijenog psa asocira na to. Pa, stoga, izgleda da nam ne preostaje ništa drugo no da se nadamo da nekog „razoružanog“ ne dovedemo do besa ko ovo siroto napušteno kuče, za koje se ni vlasnik očigledno nije mnogo potresao, i da onda naprasno „proradi“ savest svih onih koji ne čuju i ne vide. Ali zlo u ljudima, kada su nemoćni u pitanju, je neograničeno.