Obeležavanje praznika rada svelo se na privatna okupljanja uz iće i piće

Ni 1. maj nije više što je bio. Mislim, odavno nije… Ništa. Ali, nije više čak ni protokolarno. Evo, nije za pohvalu, priznajem, ali ja, kao novinar, iskreno, ne znam imamo li sindikat. Ne onaj opštinski, nekad za polutke a sad će, vala, opet biti za brašno, šećer i ulje, već onaj sa četiri velika S. Savez samostalnih sindikata Srbije. Zadnji poverenik SSSS-a, kad je kasa „presušila“ a radnici ostali iza kapija fabrika, sa one druge strane, utreo je sebi put do novog uhlebljenja preko politike, šta više, kao politički vođa stranke sa nesto manje slova S. Kako bi drugačije? Onda, dokazani humanista i borac za radnička prava, što je srodno politici, reko iste, do fotelje, pa radnog mesta do „penzijice“, kako je sam govorio. Onih drugih, iz onih Nezavisnih, ASNS nije ni bilo, ili su bili kratkog veka. Mislim sindikati. Međutim, sećam se, čini mi se, poslednjeg okupljanja radnika, davne 2004-5. ili koje godine kasnije. Hteli su da štrajkuju gladju pod Gazelom, zbog revolta usled najave tadašnje demokratske vlasti da će  početi izgradnja metroa. Dok oni i poridice im – gladuju. Al’ para za put do prestonice nije bilo. Mnogi niži predstavnici radnika, kasnije su, po ugledu na bivšeg vođu, i sami potražili neke stranke. Iz čiste ideologije, iako se ona često menjala, nikako zbog pukog uhlebljenja jer, oni imaju decu, za razliku od mnogih sindikalnih kamarada i bivših kolega, čija su, izgleda, nevidljiva.

Možda grešim ako decidno tvrdim da posle toga štrajkova nije bilo. Pre toga, bilo ih je mnogo. Međutim, retko mi se vraćaju slike da ih je i sindikalni vođa javno podržavao. Pretpostaviću da se tu, u vreme gore pomenutog događaja, era velikih sindikalnih okupljanja i završila. Negde po donošenju nekog pravnog akta demokratske nam vlasti da policija može da vas na tom štrajku, ili blokadi, pendreči.

Davno je to bilo, ko bi pamtio… Sada je čista situacija. Novi vlasnici, novopečenih firmi su jasno stavili do znanja da im sindikati ne trebaju. Radnici dobrovoljno rade i po šest dana u nedelji. Produženo, vikendom, praznikom. Za minimalac ili nešto preko toga. I uposlenici u javnom sektoru gotovo da su na minimalcu.

Prema statistici, početkom godine bilo je oko 1.600 neuposlenih a po podacima tržišta rada s kraja februara za oko 600 više. Istini za volju, mnogo bolje stanje no u vreme onih štrajkova, kada je bilo najmanje dva puta više onih koji su bili bez posla, ili formalno zaposleni. Pitanje je kako se došlo do istorijski niskih brojki o broju onih bez posla? I sam laik može da zaključi da je u prvoj deceniji 2000. godine usledila velika seoba Hančana, trbuhom za kruhom, ko posle ’45.

Jedan tj. većinski broj mladih po diplomiranju se ne vraća. Rešeno stambeno pitanje i roditelji, nisu dovoljna motivacija, ukoliko nemaju gde da rade i mogućnost da formiraju porodicu. Jedan broj, ne mali, je preminuo. Jedan broj se ne javlja na tržište, pa ih automatski brišu iz evidencije. Ima mladih koji se i nikada do sada nisu prijavljivali. Ne treba im obaveza javljanja na svaka tri meseca, za posao na „crno“. Jedan broj je baš zbog toga u inostranstvu. Jedan broj, tokom godine, angažovan je na nekakvim poslovima, privremeno-povremenim, sezonskim, honorarnim. Tu dolazmo i do jednog od razloga za manji broj onih bez radnog mesta. Sve one koji su privremeno radno angažovani, statistika „vidi“ kao zaposlene tokom cele godine. Koliko sam shvatila, nova metodologija.

Resorno ministarstvo je radnicima čestitalo praznik rada. Obećalo, između ostalog, bolji status radnika, veće plate…

Prosek primanja u hanskoj opštini, sa dve velike fabrike, čiji broj ne dostiže, možda, ni 1.500 radnika, je oko 56.000 dinara. Na Novom Beogradu oko 114.000. Često se, u šali, kaže da je statistika skup netačnih podataka a, kada je standard u pitanju često se čuje da je prosek ko pasulj, „neko jede čorbu a, neko meso“. Bez namere da uvredim statističare, ipak nam ta nauka puno govori o standardu. Na onom šaljivom primeru, iz tog zajedničkog lonca nama čorba a onima meso. Pasulj je negde u sredini. Oko republičkog proseka od 70.000.

Iako su uranci, Radničko-sportska okupljanja postali relikti, nije red da se praznik rada, medjunarodni, ne obeleži. Zaboravite na statistiku i pasulj. Samo tradicionalno – uz roštilj, piće i po mogućstvu – trubače. U znak sećanja na štrajk tekstilaca za bolje uslove rada.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.