Pijaca – duša jednog mesta

Ni najstariji Hančani možda ne pamte od kada je petak pazarni dan u ovoj varoši na jugu Srbije. Jedini u sedmici kada se narod iz sela u njoj slije da proda, kupi, obavi važne poslove ili samo poseti rođake i sretnu se sa prijateljima. Pored onog najvećeg pazarnog dana, nadaleko poznatog vašara, kada dolaze prodavci sa svih strana na 11. septembar. Njega je ukinula i „premestila“ lokalna samuoprava uz blagoslov crkve.

Autor: Lj. Pavlović

Ni najstariji Hančani možda ne pamte od kada je petak pazarni dan u ovoj varoši na jugu Srbije. Jedini u sedmici kada se narod iz sela u njoj slije da proda, kupi, obavi važne poslove ili samo poseti rođake i sretnu se sa prijateljima. Pored onog najvećeg pazarnog dana, nadaleko poznatog vašara, kada dolaze prodavci sa svih strana na 11. septembar. Njega su lokalna samuoprava uz podršku najviših crkvenih velikodostojnika Eparhije vranjske i lokalnog sveštrnstva ukinuli i „premestili“ u pokretne.

Petak – dan za okupljanje

Pijaca, na ma kom meridijanu se nalazila, slika je jednog naroda i podneblja. Govori o njenoj tradiciji, kulturi, načinu života i ekonomskim prilikama. Stoga je uvek i bila nezaobilazna destinacija putopisaca ili sada, savremenih blogera. Na njima se ukrštaju istorija i kultura, sadašnjost i prošlost trgovaca i posetilaca. Na njima se isključivo ne cenjka oko robe. Tamo se upoznaje život pravim očima, a ne očima drugih. Mesto je susreta, sklapanja poznanstva, ali i prijateljstva.

Slika današnje pijace u odnosu na onu kada smo živeli u socijalizmu, pre tridesetak godina, potpuno je drugačija. Nekada, na jednom delu zelena pijaca, na krajnjem stočna, a u sredini tek po koja tezga sa nešto švercovane garderobe i bižuterijom, bila je u senci ponude u radnjama. Sada ili više od dve decenije, prodavnice i butike su zamenili nepregledni redovi improvizovanih tezgi, ili jednostavno robe razastrte na zemlji. Glavnom mestu snabdevanja polovnom robom većine stanovništva iz hanske opštine, dobrog dela Surdulice, ali i drugih. Stočne pijace ima na rubu buvljaka koji se proširo mimo nekadašnjih granica, samo povremeno. Na omanjim tezgama ispred zelene pijace stidljivo se pomaljaju ručni radovi – pletene čarape, prsluci i džemperi od vune, čije će cene u konkrenciji cena polovne robe u startu odbiti mušterije. Veliku većinu, jer mera je dubina džepa.

Buvljak – glavno mesto snabdevanja konkurencija ručnim radovima

U šarenilu polovnih stvari, onoga što je na Zapadu odbačeno, za oko zapadne i deo naše tradicije koji Romi krčme za bagatelu. Nečiji trud i muku po mesec i više dana uz razboj, nemaština ili naslednici otuđuju za bambadava. To što ih preprodavci na buvljaku daju za po par hiljada dinara, ipak govori u prilog ručnih radova naših baka i majki, u odnosu na robu iz „uvoza“ koju rasprodaju i za po 100 dinara po komadu.

Fute, deo narodne nošnje koji je bio neizostavno u devojačkoj spremi, danas se još na pijaci mogu videti. Osim, na nastupima foklornih ansambla, da bi deca znala kakav je to odevni predmet. Baka Olga iz Prekodolca im ljubomorno drži cenu od 70 evra, naspram one od 3.000 dinara na buvljaku, čija prodavačica ne želi da se slika.

„Tkala sam ih kao devojka, ali i posle. Bila sam udata na Kosovu, i tamo sam imala razboj. Ćilime i fute sam tkala i za druge. Sada prođu i pitaju, ali retko ko kupi. Futu je nekada svaka svekrva morala da ima za svadbu, poklon od mlade,“ kaže ona.

Čuva i ćilime, rađene „na prste“ ili sa najlepšim šarama. Ovaj ručni rad, kaže, danas ne cene, pre kupe meko ćebe kod Kineza. Ona ipak svoje radove čuva za potomke, i sa ponosom dodaje da ima šestoro praunuka. Sada najviše plete čarape od vune, ali je sve teže naći predivo, koje je skupo.

Pod okriljem krize i povratak zdravoj ishrani

Vratili smo se i prirodi i tu, kao da se obistinilo proročanstvo majki izbirljive dece u figuratavnom smislu, ali i poneke omaknute izjave iz političkih krugova da ćemo jesti i korenje. Za sremuš i čičoku, sa našeg podneblja nismo ni znali, dok su kopriva, zelje, maslačak itd. rasli kao korov. Sada ih narod skuplja po šumama i livadama i prodaje. Veza je 100 dinara. Uz razne čajeve, čiji se cvet, list ili koren ne može porediti sa onim iz kesice.

Stariji gosdpodin iz Vranja nudi sremuš sa Kukavice, dodatak uz zelenu ili neku drugu salatu, ali i lekovit za krvne sudove, ako se spremi kao tinktura.

Olgica Stojanović, penzionerka iz Kunova skoro je redovno na pijaci. Sakuplja čajeve, ali i zelje i koprivu, od kojih su pite najbolje. Leti se od nje može kupiti oskoruša, divlje voće, nepoznato mnogima.

„Ovo je jagorčevina. Najbolji čaj za grlo i disajne puteve. U Kunovu je ima u izobilju. Znate li šta je vranilovka? To je divlji organo. Protiv upala mokraćnih puteva, ali i začin “ kaže ona.

Na pijaci su se pre dve i više decenija, pored onih koji se bave poljoprivredom, našli i ljudi sa fakuktetskom diplomom. Da zarade za hleb i prehrane porodice. Neki kao proizvođači, neki kao preprodavci ili ispomoć. Mnogi su i danas tu. Žene se vratile ručnim radovima, i to ne samo tradicionalnim, već u pokušaju da se preživi, narod stvara i kopira najraznovrsnije ukrasne predmete sa interneta.

Penzioneri, umesto mirnih dana nakon odrađenog radnog veka, dane provode na poljima boreći se sa sve nemilosrdnijom prirodom da proizvedu hranu za sebe i nešto prodaju. Sakupljaju divlje plodove i trave, vodeći se devizom “ džaba radi, džaba ne sedi.“