Pored solidarne pomoći, na opštinskom budžetu i stanje – vozi Miško na dva koraka

Zakonskim regulativama od pre nekoliko godina zaposleni u lokalnoj samoupravi, pa i ustanovama i preduzećima čiji je osnivač, imaju pravo na putne troškove. Bez obzira da li ih vozi službeno vozilo, bili na dva koraka od radnog mesta, ili stvarno putuju, kao što je slučaj sa onima iz okolnih sela.

Autor: Lj. Pavlović

U diskutabilnoj slici zaposlenosti koja se kosi sa svim zvaničnim trdnjama tržišta rada, kada se govori o opštini Vladičin Han i siromaštvu vidljivom na svakom koraku, javni sektor i dalje predstavlja „obećanu zemlju“ ili Eldorado. Tako je burne reakcija izazvala nedavna vest o isplati solidarne pomoći zaposlenima u lokalnim samoupravama, a po preporuci Vlade Stbije.

Konkretno, u Vladičinom Hanu za zaposlene u Opštinskoj upravi iz opštinske kase izdvojeno je po 40.000 dinara, informacija je koju smo dobili od načelnika OU Vladičin Han, Miloša Stojanovića. Kamen spoticanja, jer nisu ogorčeni samo oni koji su se proteklih godina našli na margini lokalne administracije koja za 13 godina nije stvorila privredne uslove za ekonomsko osnaživanje stanovništva i podjednake šanse predviđene najvišim državnim aktom, Ustavom za upošljavanje, čemu u prilog ide i podatak o velikoj migraciji ka većim centrima ili inostranstvu i gubitkom radno sposobnih, već i među samim korisnicima opštinske kase. Jer sa spiska za solidarnu pomoć izostavljeni su Centar za kulturu, bibliotekarstvo i turizam kao i radnici Sportskog centra „Kunjak“. Navednu pomoć, ali upola manju i iz sopstvenih izvora, isplatila su dva javna hanska preduzeća, „Vodovod“ i Komunalno preduzeće, potvrdili su nam direktori, Vesna Stojković i Goran Radivojević.

Nejednaka podela zajedničkog „kolača“, ili uskraćivanje parčeta oko solidarne pomoći očekivano je izazvala revolt u ustanovama čijij je osnivač Opština Vladičin Han. Naročito, kada je u javnost procurelo da su u susednoj, Surdulici, iako različite iznose, solidarnu pomoć dobili svi sa zajedničkog, opštinskog „jasla“. Međutim, retki su oni koji bi podigli glas kada sosptvena koža nije u pitanju i kada je u pitanju druga strana medalje – od toga kako se dolazi do posla u javnom sektoru, ali i koliko su pravične neke benificije koje imaju.

Naime, zakonskim regulativama od pre nekoliko godina zaposleni u lokalnoj samoupravi, pa i ustanovama i preduzećima čiji je ona osnivač, imaju pravo na putne troškove. Bez obzira da li ih vozi službeno vozilo, bili na dva koraka od radnog mesta, ili stvarno putuju, kao što je slučaj sa onima iz okolnih sela. Kako nam je pojasnio jedan od ključnih ljudi sa budžeta, troškovi zavise od kilometraže, a oni za 1. zonu, ili onih par koraka od radnog mesta, iznose oko 300 dinara dnevno.

Dok je nekada važilo pravilo da za desetak metara manje udaljenosti od predviđena tri kilometra ljudima bilo dovođeno u pitanje plaćanje putnih troškova, sada sasvim legalno, po odluci države, novac uzimaju i svi koji žive u samom Hanu. Bez obzira u kom delu varoši, i na kilometražu, ili bolje rečeno – meteažu, koji nikako ne dostiže ona nekadašnja tri kilometra.

U toku prošle godine, zvanično, prema podacima načelnika OU, Miloša Stojanovića, bilo je 68 zaposlenih u OU. Otprilike ih je još toliko u ustanovama i javnim preduzećima. Oni za putovanje od kuće do posla samo moraju da dostave račune za gorivo ili taksi. Da bi kod većine to bili stvarni troškovi, mogao bi da se uvede gradski autobus ili stvarno angažuju taksisti – jer ni kod – vozi Miško, ne tolerišu švercere.