Tročlana porodica Ratković sa Vlasine strepi da im se krov kuće ne obruši dok spavaju

Zahtev za pomoć Opštini Surdulica predat pre oko dva i po meseca, odgovora još uvek nema.

SURDULICA – Priče da smo, kao društvo u globalu, sve otuđeniji i bez empatije, srećom, pojedinci često znaju da demantuju. U prilog tome govori i priča koja sledi – o prijateljstvu i brizi za nekog ko vam nije ništa, ali kome je neophodna pomoć, a pitanje je da li će je i kada dobiti od onih od kojih bi trebalo. Onako, ljudski, ako ne iz obaveze.

Naime, Nebojša Ratković (48) iz sela Vlasina Stojkovićevo u surduličkoj opštini, sa
osamdesetosmogodišnjom majkom i bratom, Slađanom (56), živi u trošnoj kući, staroj 70-80 godina.
Objekat sa dve sobice i predsobljem ionako nije bio u zavidnom stanju. Nakon letošnjeg nevremena,
u avgustu, za koja samo Vlasinci i oni koji se zateknu tamo znaju kakva mogu da budu, stanje je
katastrofalno. Grad koji je pao izbušio je krov, pa je od vlage plafon počeo da otpada. Sve nam je
to Nebojšin prijatelj, koji želi da ostane anoniman, ispričao, a ovaj nesrećni čovek potvrdio u
telefonskom razgovoru. Nebojša je bez posla. Živi od sezonskih. Brat takođe, koji se snalazio „na strani“ , ali je od pre dve godine i on tu, u selu. Njihova majka ima minimalnu penziju od oko 11.000 dinara i, uz to, imaju i devet ovaca.


„Čuvamo ih u prostoriji od šest kvadrata. Kada se ojagnje, to je za Ginisovu knjigu rekorda. Vodu
nosim sa izvora, na 200 metara od kuće. I za njih i za nas. Ono što ja radim, niko radio ne bi. Održava
me samo moja vera i muka,“i veli nam on.
Svo troje strahuju da će im se plafon srušiti sa prvim većim snegom, koji je pre nekih nedelju dana
zapraškao vlasinsku visoravan. Nebojša je, kako nam je rekao njegov prijatelj, a i on sam potvrdio, pre
dva i po meseca podneo zahtev Opštini Surdulica za pomoć. Da im poprave kuću. Odgovora još uvek
nema, dok zima, i kalendarski, samo što nije stigla.

„Nadam se da će mi pomoći, mada još uvek nisam dobio nikakav odgovor,“ kaže kratko.

Priča nam da su se sa ocem i majkom, kada je imao samo šest godina preselili u Vojvodinu, u potrazi za boljim životom. Na dedovinu su se vratili 2008. godine, u ono vreme kada je sve redom ostajalo bez posla.
„Sve je ovde bilo zaraslo, 35 godina niko ovde nije živeo. Od dve štale, ni kamen na kamenu nije
ostao. Ovde smo rođeni. Vuklo nas je da se vratimo. Ali teško je, nema autobusa redovno, nema lekara stalno, prva prodavnica je na šest kilometara od nas ,“ kaže Nebojša.

Juče nismo uspeli u pokušaju da stupimo u kontakt sa nadležnima u Opštini Surdulica. Brojevi konatkat telefona sa sajta, 815-041 i 815-270 nisu u funkciji. Promenom broja jedan, dvojkom – 825, dobili smo vezu, ali nam se niko nije javio.
U ime porodice Ratković pozivamo sve one koji su u mogućnosti da priteknu ovim
ljudima u pomoć i spreče da im se kuća sruši – od lokalne samouprave, humanitarnih organizacija,
privrednika pa do pojedinaca. Popravka jedne ovakve kuće neće biti skuplja od nečijeg letovanja, a
život ovih ljudi nije ni malo manje važan od bilo čijeg.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.