Sve više mladih se nakon završetka osmogodišnje škole opredeljuje za zanate

Autor: Ljiljana Pavlović

Odabir škole nakon završetka osmogogodišnje, često je prekretnica u životu. Kako dobarati budući poziv za nekog je mač sa dve oštrice, da li će se opredeliti za ono što mu „leži“ ili ne, a za nekoga nedoumice nema jer – mora odabrati ono što makar nagoveštava brzo zaposlenje. Upravo zbog toga, dosta je mladih koji se odlučuju za zanate i srednje stručne škole. Loša ekonomska situacija dovela je do toga da su kvalifikovani radnioci poslednjih decenija mahom otišli u inostranstvo usled zatvaranja preduzeća, te sada nedostaju iskusni majstori u skoro svim oblastima. Takođe, zbog loše ekonomske situacije, jedan broj svršenih osnovaca se sve češće opredeljuje za srednje stručne škole i dualno obrazovanje, nezvaničnu kombinaciju školovanja i rada, za izvesnu novčanu nadoknadu, uz finansijsko rasterećenje porodice. Baš zbog nedostatka radne snage, poslodavci preko Privredne komore dobijaju šasnu da se u stručnim školama uvedu smerovi i školuju radnici koji nedostaju na tržištu. Mladi kroz školovanje stiču i praktična znanja, kao i šansu da po diplomiranju ostanu da rade kod poslodavca, gde su obavljali praksu.

Tehnička škola u Vladičinom Hanu je još prvih godina uvođenja dualnog obrazovanja uhvatila korak sa potrebama tržišta rada. Uveli su smerove trogodišnjeg obrazovanja, sa dva obrazovna profila – industrijski mehaničar i mehaničar motornih vozila, gde uglavnom imaju dovoljan broj učenika, po 15 na oba smera. U drugoj godini, pored njih, imaju i smer operator za izradu nameštaja i elektromonter mreže i postrojenja. Protekle školske godine nije bilo interesovanja drvoprerađivačkih preduzeća za školovanjem radnika za nihove potrebe jer, već imaju tri generacije odškolovanih, kvalifikovanih. U drugoj i trećoj godini po dulanom obrazovanju imaju tri smera – operator za izradu nameštaja, industrijski mehaničar i mehaničar motornih vozila.

Aleksandar Trajković, profesor hemije i Miodrag Bogdanov, profesor eletrotehnike, su i organizatori praktične nastave.

„Mi učenike obilazimo u fabrikama ili zanatskim radionicama, gde obavljaju praksu, a kod poslodavaca postoji lice tj. koordinator koji je zadužen za rad sa decom. Poslodavci imaju obavezu da učenicima za praktični rad isplaćuju novčanu nadoknadu u iznosu od 70 odsto minimalne zarade po radnom satu. Deca tokom meseca zarade nekih sedam-osam hiljada dinara. Imaju topli obrok, opremu za rad…“ kaže Trajković.

Nekoj deci , iako je mala novčana suma u pitanju, čak i ona predstavlja motivaciju za odadbir zanata. Međutim dualni sistem obrazovanja ima i loših strana. Kako sama deca pričaju, u nekim fabrikama poslodavci su toliko zahtevni da od njih očekuju angažovanje na potpuno istom nivou kao od radnika. a još jedna je – niske zarade u drvnoj industriji. Još jedna negativna strana takvog sistema obrazovanja je to što škole praktično zavise od zahteva poslodavaca za obrazovanjem budućih radnika određenih profila a da bi interesovanja vlasnika preduzeća bilo, potrebno je da i njih država na neki način podstakne.

„Deca su protekle školske godine praksu obavljala u „Kavim Jedinstvu“, Auto servisima „Meda“ iz Surdulice, „Sim auto“ iz Hana, mehaničari motornih vozila, zatim industrijski mehaničari u „Teklasu“ a operatori u drvnoj industriji u preduzećima „GN komerc“, „Panča B“, „DN kompani“… Prva generacija industrijskih mehaničara sada je završila školovanje, a inače imamo tri generacije po dualnom sitemu.“ kaže Bogdanov.

Sada kada je prva generacija industrijskih mehaničara završila školovanje, moći će da se prati da li će, kako je planirano, tek odškolovani radnici biti i zaposleni, a kasnije i ostali sa smerova po dualnom obrazovanju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.